Dečja cerebralna paraliza

Renona Rehabilitacija se fokusira na lečenje i uticaj na urođena ili stečena oboljenja i probleme mentalnog i fizičkog karaktera.

Rehabilitacija je osnovno sredstvo lečenja oboljenja. Renona Rehabilitation pruža specijalan rehabilitacioni pristup koji se bazira na kompleksnoj terapiji, u kojoj se koriste overeni i delotvorni postupci. Svaki pacijent  prolazi kroz konsultaciju i lekarski pregled, koji se baziraju na saradnji sa našim specijalistima u oblasti neurologije, fizijatrije i dečje pedijatrije. Na osnovu konsultacija određuje se pogodnost rehabilitacije.

Dečja cerebralna paraliza je jedna od ključnih bolesti prema kojom se bavi  RRC. U pitanju je neprogresivan tip invaliditeta sa mogućnošću promena koje su uslovljene sazrevanjem centralnog nervnog aparata (CNS). Nastaje kod oštećenja mozga pre njegove „zrelosti“. . Karakteristika  DCP je poremećaj pokretljivosti, kao posledica poremećaja mišićne napetosti ili kao posledica poremećaja u koordinaciji mišića i nerava. Na poremećaje kretanja mogu se nadovezati i poremećaj mentalnih sposobnosti, ponašanja, komunikacionih sposobnosti, oboljenje čula i epileptički napadi. Sve ove manifestacije oboljenja ne moraju biti istovremene.

Treba znati da dečja cerebralna paraliza nije infektivno oboljenje. Decu se vakcinišu u prvoj godini života protiv moždane paralize – poliomielitisa- kojem je uzročnik infekcija. U  hiljadu novorođene dece postoje dva deteta sa dečjom cerebralnom paralizom.

Oštećenje mozga je trajan i važan pokazatelj  u poremećaju motorike. Ipak, to što oštećenje nije progresivno,  ne znači da se simptomi ne mogu ublažiti.

Uzroci dečje cerebralne paralize:

• Tokom trudnoće (prenatalni) – Oboljenje majke, rtg zračenje, loša ishrana, poremećaji u cirkulaciji posteljice.
• Tokom porođaja (perinatalni) –  Porođaj uz pomoć  „klješta“, porođaj bez napredovanja, prenošenje trudnoće, uranjenost porođaja, sva stanja u kojima je dete ugroženo zbog nedostatka kiseonika.
• Nakon porođaja (postnatalni) – infekcija novorođenčeta sa prekidom disanja, srčane mane, infekcije mozga čak do pola godine života, teška anemija nakon porođaja.

Simptomi dečje cerebralne paralize:

Među najčešće simptome DCP ubrajamo:

• Zakasneli razvoj pokretnih sposobnosti (npr, okretanje, puženje, sedenje, stajanje i hodanje)
• Ukrućenost ili s druge strane, slabost mišića
• Loše držanje tela
• Poremećaj hoda
• Epileptički napadi
• Poremećaj govora,mucanje
• Poremećaj  koordinacije  mišića očiju sa žmirkanjem
• Neurološki i afektivni poremećaji, povišena salivacija

Osnovna stvar je  blagovremena i tačna dijagnostika oboljenja koje nakon što se beba rodi može biti bez simptoma. Vežbanje se nesme shvatati kao  „moranje“, već mora biti sastavni deo svakodnevnog života dece i roditelja,  koji su neophodni za ostvarenje cilja. Blagovremeno postavljanje dijagnoze i indikacija pravilnih vežbi mogu uticati na celokupno stanje deteta sa cerebralnom paralizom. Vrlo je važna saradnja sa specijalistima. Saradnja sa njima kao i komunikacija moraju predstavljati jednu celinu. Vrlo važan elemenat u svemu tome je i napor da se  osobe sa dečjom cerebralnom paralizom integrišu u društveni život.

OBLICI DCP

Spastički oblik DCP

Najčešći oblik, koji se odlikuje spastikom mišića. Pogođeni mišići imaju trajnu povišenu napetost. Mišići deluju povučeno, ukočeno i tvrdi su na dodir.

Spastička DCP se dalje deli prema stepenu invaliditeta:

1. Spastičku dipareziju koji je drugi oblik DCP,  najčešća među spastičkim  oblicima oboljenja. Diparezija kod dece koja su rođena u terminu,  vezana je za prenatalni faktor.Uzrok se nalazi u intraventrikularnom krvarenju koje je često u pratnji dilatacije moždanih komora. Donji deo tela tokom rasta ostaje manje razvijen. Dolazi do povišenja mišićnog tonusa – napetosti u donjim udovima. U stajaćem položaju noge se krive u unutrašnjem pravcu,  stajaći položaj je tipizovan na nožnim prstima. Moge imaju ekvinovarozan karakter.
2. Spastička hemiparezija je pogođenost  jedne od moždanih hemisfera. Utiče na jednu celu polovinu tela  u pratnji jednostranog poremećaja pokreta, najčešće spastičkog oblika. Deli se  na kongenitalni i stečen oblik. Više od trećine pacijenata je obolelo baš od nje. Pojava epilepsije  je znak ozbiljnih komplikacija kod infantilne hemiparezije. Njoj se pridružuje mentalna retaradcija  povezana sa epilepsijom  i nju ima 50% hemiparetičkih pacijenata. Navedeni oblik DCP je više tipičan za dečake nego za devojčice, dok su više primećeni  oblici desnih hemiparezija. Hemiparetički udovi rastu sporije od zdravih.
3. Spastički triparetički oblik se pokazuje kao samostalna bolest kod DCP. Samo trećina dece  kod ove bolesti ima normalan intelekt a polovina pati od epilepsije. Bolest prati težak oblik invaliditeta, koja se sa terapeutskog gledišta veoma teško leči.
4. Bilateralna spastička hemiparezija (kvadriparetičan oblik), tu je važan faktor raspon poremećaja u obe hemisfere. To je često najteži i najozbiljniji oblik dečje cerebralne paralize. Skoro uvek  su vidljivi i centralni poremećaji moždanih nerava u kliničkom obliku pseudobulbarnog sindroma. U različitom obimu  se ispoljavaju fatički poremećaji  i mentalna retardacija.

Nespastički oblici DCP

Kod navedenog oblika, mišićni tonus je smanjen. Može se javljati u sledećim tipovima:

1. Hipotonički oblik, za njega je tipično  smanjenje mišićnog tonusa. Dete je slabo, javlja se slabost ne samo  mišića  veći i zglobnih struktura u smislu hiperpokretljivosti. Takođe je prisutna asinergija  - poremećaj koordinacije i nespremnost mišićnih grupa da se koordinišu. Na ovaj način nestaje postojanost ciljanih  pokreta. Celokupan psihomotorički razvoj  je usporen.
2. Diskinetički oblik se manifestuje kao patološki  brzo  i nekontrolisano smenjivanje napetosti i opuštenosti mišića u pogođenim oblastima. Kod deteta su vidljivi nevoljni pokreti, grčenje lica, nerazumljiv i spor govor, poremećaj sluha. Intelekt je na zadovoljavajućem nivou.

TERAPIJA

Lečenje dečje cerebralne paralize:

Medicinska nega za pacijenta sa DCP u Renoni Rehabilitation  je kompleksna i zahteva kontinualan multidisciplinaran timski rad više stručnjaka kao i aktivno učešće porodice. Rehabilitacija je sastavni deo  lečenja dečje cerebralne paralize. Postoji više rehabilitacionih metoda sa raznim stepenima savladivosti i efikasnosti. Princip je da se u svakom slučaju blagovremeno počne sa efikasnom i intenzivnom rehabilitacijom, koja može ublažiti posledice moždanog oštećenja vezane za pokretljivost pacijenta.

Sa rehabilitacione tačke gledišta DCP je pre svega poremećaj pokretljivosti i držanja tela. Rehabilitaciona terapija mora biti dinamičan proces, koji na kliničke promene, potrebe deteta i njegovih roditelja odgovara na aktuelan način  i sa njom se mora početi blagovremeno – upražnjava se redovno i pojedinačno. Trudimo se da kroz rehabilitaciju postižemo poboljšanje kvaliteta osnovnih funkcija pacijenta, smanjenje nedostataka  u repertoaru  funkcionalnih aktivnosti, u cilju  potpune ili bar delimične  nezavisnosti  i tako olakšamo roditeljima njihovu svakodnevnu brigu o detetu.

Prvo, najvažniji faktor za  efikasnu i svrsishodnu rehabilitaciju je imati ispravan stav. Iako je dečja cerebralna paraliza neprogresivna, nije nepromenljivo stanje. Zato je rehabilitacija sa ljudima koji imaju ograničenja ove vrste  koontinualna i radi se čitavog života a napredak zavisi od svakodnevnog rada  deteta a najviše roditelja. Rehabilitacija se bazira na svojstvu  koje se zove plastičnost, to je sposobnost mozga da uči nove stvari i da im se prilagođava. Pomoću rehabilitacije deca uče novi pravilni stereotip, eliminišu se patološki obrazci kretanja , ulažemo trud da protiv spastike i kontrakcija delujemo preventivno. Dete nakon rođenja mora proći kroz seriju pregleda, od ambulantno-pedijatrijskih pa do neuroloških. Aktivnost deteta sa zdravstvenim problemom može biti drukčija od aktivnosti zdravog deteta. Ako se otkrije problem u smislu zaostajanja u razvoju, rešenje se mora definisati vrlo jasno, kao i redosled terapija. U ranom dobu deteta prioritetno se radi lokomocija, odnosno vežbanje pravilnih lokomotornih obrazaca kretanja.

RRC se fokusira na kombinaciju terapija i metodologije, koje se uzajamno dopunjuju i koje su preko efekata povezane. Vežbe  se koncentrišu na ciljano i strogo poštovanje redosleda lokomotornog stadijuma.

Spinalna mišićna atrofija – neuromišićno oboljenje naslednog karaktera. U osnovi bolesti je gubitak mišićnih ćelija , oštećenje se ne odnosi na  kognitivne funkcije već na elemente kretanja. Najčešći siptom ove bolesti je hipotonija i slabost mišića. Rehabilitacija za ovu bolest  zavisi od dijagnostike tipa oboljenja. Spinalna mišićna atrofija  ima četiri stadijuma bolesti a za svaki od njih je karakterističan drugačiji simptom. Osnovna stvar kod rehabilitacije  je indikacija lekara ka rehabilitaciji. Fizioterapeuti  u RRC imaju iskustvo sa  rehabilitacijom dece sa spinalnom mišićnom atrofijom. Vežbe su lagane , držeće , ciljane. Neaktivnost dovodi do slabljenja i atrofije mišića,  dok sa druge strane, prekomerno opterećenje mišića dovodi do njihovog oštećenja. Važan aspekt je dakle dosledan pristup pacijentu i njegovom zdravlju.

Paresis plexus brachialis – periferna pareza koja nastaje na bazi traume. Karakteristična je ograničenjem raspona pokretljivosti, poremećaj senzitiviteta, poremećaj  mobiliteta i mnogim drugim simptomima  koji su karakteristični prema tipu oboljenja.  Rehabilitacija se zasniva na celokupnoj kineziološkoj analizi, analizi pokretljivosti i stereotipova pokretljivosti.Kroz identifikaciju patoloških obrazaca pokretljivosti  postavlja se cilj vežbi  i redosled opšte rehabilitacije. Veoma korisna procedura u okviru ishrane i regeneracije mišića je oksigenoterapija.

Pacienti u RRC su takođe ljudi, koji su prevazišli akutni moždani udar. Povratak ka samodovoljnosti, nezavisnosti i samopouzdanju je cilj rehabilitacije. Svaka terapija se koncentriše na povratak  izgubljenih i obnavljanje ili ponovno učenje i unapređivanje  funkcija koje su sačuvane. Terapije su dosledne i koncentrišu se ne samo na fizičku  pokretljivu stranu, već i na psihičku podršku, komunikacione sposobnosti  i veštine pacijenta u okviru ergoterapije. Vežbanje grubih pokreta direktno utiče na nežnu motoriku, koja je nakon izlečenja od  akutnog moždanog udara izrazito ograničena ili čak ugašena. Terapije podrške su osim vežbanja u  Renona odelu za rehabilitaciju,  takođe vrlo značajna dopunska  aktivnost.

Posttraumatsko stanje

Posttraumatsko stanje je stanje koje može u potpunosti ograničiti pokretljivost delova tela ili pak celog  tela.Posledica toga su poremećaji pokretljivosti velikog raspona, poremećaji koordinacije, prostorne orijentacije,  ograničenje samostalnosti i nezavisnosti pacijenta. U ovu kategoriju ubrajamo oštećenje mozga, moždine, mišića, tetiva i drugog tkiva. Zdravlje pacijenta i rezultat rehabilitacije zavisi od stepena oštećenja i od postavljenih ciljeva. Primarni cilj rehabilitacije je obnavljanje, povratak ili usavršavanje sačuvanih funkcija u telu. Renona Rehabilitation kroz svoja iskustva i praksu  sa pacijentima  u posttraumatskom stanju, pruža specijalan rehabilitacioni program, koji ima za cilj  ne samo  rehabilitaciju u centru već i vežbanje samodovoljnosti pacijenta nakon povratka sa rehabilitacije kući. Plan se sastoji od postepene integracije i mobilizacije pacijenta u pravcu vertikalizacije, kroz trening hoda uz pomoć rehabilitacionih pomoćnih sredstava, sve do samostalnog hoda. Trening ravnoteže t.j. balansa u stajaćem položaju trenira se u specijalnoj Renona „Climbing“ prostoriji. Terapije podrške služe za nežno podešavanje kognitivnih i komunikacionih  sposobnosti, koje su često oštećene. Rehabilitacija je usmerena na različite starosne grupe, počev od najmanjih, preko odraslih, pa do starije generacije. Kontraindikacija na tretman u Renona Rehabilitation su stanja koje prate infektivna oboljenja i pacijenti sa traheotomijom.

< Назад